Povodom Svetskog dana fizičke aktivnosti, pažnja se tradicionalno usmerava na značaj kretanja za očuvanje zdravlja. Ipak, u savremenom načinu života, fizička aktivnost se i dalje često posmatra kao nešto što dolazi „nakon posla“, kao dodatna obaveza za koju je potrebno izdvojiti posebno vreme.
U praksi, upravo je nedostatak vremena jedan od najčešćih razloga zbog kojih fizička aktivnost izostaje. Istovremeno, radni dan sve više podrazumeva dugotrajno sedenje, ograničeno kretanje i visoku mentalnu angažovanost. Ovakav obrazac, kada se ponavlja iz dana u dan, postaje važan faktor rizika za razvoj hroničnih nezaraznih bolesti.
Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije, nedovoljna fizička aktivnost povezana je sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa i određenih vrsta karcinoma, ali i sa padom opšte funkcionalnosti organizma.
Međutim, fizička aktivnost ne mora nužno da podrazumeva strukturiran trening. Sve veći broj stručnih preporuka ukazuje na značaj tzv. “inkorporiranog kretanja” - malih, ali učestalih aktivnosti tokom dana: kraće šetnje, ustajanje tokom rada, korišćenje stepenica i aktivne pauze.
Ovakav pristup pomera fokus sa intenziteta na kontinuitet. Umesto pitanja „da li vežbamo“, u fokus dolazi pitanje „koliko se krećemo tokom dana“.
Za poslodavce, ovo znači da fizička aktivnost ne mora biti organizovana isključivo kroz formalne programe. Ona može biti podržana i kroz način organizacije rada: omogućavanje kratkih pauza, podsticanje kretanja u toku radnog dana i stvaranje prostora koji ne podrazumeva stalno sedenje.
Na taj način, fizička aktivnost prestaje da bude individualna inicijativa i postaje deo radnog okruženja. U kontekstu savremenog rada, kretanje nije dodatak danu, već jedan od osnovnih uslova za njegovo održivo funkcionisanje.