U današnje vreme, često zaboravljamo da naš odnos sa hranom nije samo biološka potreba, već je i duboko povezan sa našim emocijama. Ubrzan tempo života dovodi do toga da nam dani lete, a da ih ni ne osetimo, zbog čega grabimo male trenutke zadovoljstva između zgusnutog rasporeda. Tada, uveče uz film pojedemo parče torte ili umesto salate izaberemo još jedno parče pice. Ali šta ako ti trenuci postanu beg od emocija koje želimo izbeći? Tada emocionalno prejedanje postaje neprimetni saputnik maskiran u trenutke stresa, tuge, pa čak i radosti.
Davne 1957. godine grupa psihijatara u jednom istraživanju definisala je čak 27 emocija koje mogu dovesti do toga da se pojača unos hrane, što kroz vreme vodi ka gojaznosti. Kako je istakla prim. dr Marija Đurović, ispred KBC „Dr Dragiša Mišović Dedinje“, u te emocija spadaju tuga, bes, inferiornost, osećanje gubitka, strah od napuštanja, nisko samopouzdanje, samovrednovanje, a vrlo često i dosada koja predstavlja kišobran ispod koga se kriju brojne druge emocije.
Važno je razumeti da hrana neretko postaje naše utočište. Način da se privremeno umiri emocionalna uzburkanost ili da se kompenzuje nedostatak nekih drugih užitaka u životu. Ovaj oblik emocionalnog prejedanja često prolazi neprimećeno, kamufliran u rutinske gestove konzumiranja hrane, ali njegove posledice se ogledaju u postepenom gomilanju ili gubitku kilograma i sveukupnom zdravstvenom stanju.
Kao što navodi prim. dr Marija Đurović, ova tema je oduvek bila aktuelna, ali u savremenom društvu i sa pojavom društvenih mreža, sve je popularnija. Upravo društvene mreže pogoršavaju celokupnu situaciju, jer ljudi često traže savete tamo, ne vodeći računa o tome ko ih daje i kakvi su ti saveti. Iz tog razloga veoma je važno naglasiti značaj razgovora sa stručnjacima o poremećajima ishrane.
U cilju prevazilaženja ovog problema, neophodno je postati svestan svojih emocionalnih okidača i pronaći alternative za „upravljanje“ tim emocijama. Otvoreni razgovori sa stručnjacima, kao što su psihijatri ili psiholozi, mogu biti ključni u razumevanju dubljih korena ovog ponašanja. Takođe, razvoj zdravih mehanizama suočavanja sa stresom i emocionalnim izazovima može značajno doprineti očuvanju mentalnog i fizičkog zdravlja.
Uz podršku i razumevanje, pojedinac može naučiti kako da pravilno kanališe svoje emocije, umesto da traži utehu u hrani. Osvestiti važnost emocionalnog blagostanja u kontekstu ishrane predstavlja ključni korak ka ravnoteži između fizičkog i emocionalnog zdravlja. Emocionalno prejedanje može biti suptilan saputnik, ali sa pažljivim promišljanjem i podrškom, svako može pronaći put ka harmoničnom odnosu sa hranom i sopstvenim emocijama.